Izgubio sam jednog, a nekako izdaleka prikradao se drugi. Malo pomalo sam ga pripitomljavao. I onda je jednostavno nestao. Pobojao sam da je i ovaj završio tragično. Dva dana moje misli su bile uperene na njega - gdje je? možda mu se ništa nije dogodilo? I večeras, vidim ja mota se nešto oko mojih vrata. Otvorim vrata i vidim ga. Odmah je uletio u kuću. Ne boji me se više. Još je uvijek oprezan, ali sve je više privržen. Danas mi je dopustio da ga uhvatim za rep. I to je početak, zar ne?

Iskreno, bolje se osjećam uz životinje ( oduvijek ), nego uz ljude. Ne znam zašto?